Autor: Nina Gavranić, 17.09.2011.

U svakoj ženi se krije divlja zvijer.

 Ta divlja zvijer je pažljivo kamuflirana pink noktima, dražesnim loknicama, visokim potpeticama i još čitavim arsenalom dodataka za kamuflažu.

Na sreću divljoj zvjeri, postoje rasprodaje, sezonska sniženja i otvorenja novih butika. Tada razjarena lavica/tigrica/pantera može da se oblizne i krene u lov. Lov na krpice.
U mom gradu danas je otvoren novi dugo očekivani butik (srecom strasno jeftin, što znatno otežava lov zbog gužve, ali je veći izazov), gle sreće na dnu moje ulice. Nakon opsežnih psihičkih i fizičkih priprema (uzimanje kisika iz boca, dizanje tegova, gledanje klipova MMA borbi), sišla sam željna krvi i krpica.

Naravno da je bila užasna gužva, ali mom iskusnom lovačkom oku ne može promaći ono što je potencijalno zanimljivo. U rekrdnih 20 min sam obišla sva 3 sprata, i vješto sam pobjedila prvi izazov otvorenja: DOMOĆI SE KABINE ZA PROBAVANJE. Odglumila sam da sam zaposlena tu, i da moram da pokupim vješalice iz kabina. Oči su mi se caklile dok sam probavala: 3 suknje, farmerke, haljinu i šal. Zvjerke ispred su siguirno popizdile. Nije me briga. Ni one ne bi imale milosti da su ušle prije mene. 

Međutim, pravi problem je bio kako se domoći kase? Prokleti balkanci, zašto ima samo jedna kasa a tri sprata? U pičku materinu. Da je ovo neka normalna zemlja, ljudi bi stajali u redu jedan po jedan, i svi bi dostojansveno došli na red. Ali pošto je ovo bosna, svi su stajali u anarhičnoj gomili u kojoj vlada jedino zakon jačeg i bezobraznijeg. Opšti haos, svako svakoga gura, i svako se dere na svakoga. Kada životinje pričaju kao ljudi, to se zove basna. A kada ljudi pričaju kao životinje, to se zove Bosna.

Nama razjarenim zvjerčicama to je prirodni ekosistem. Ali u našem ekosistemu su se našle dvije vrste uljeza:
• Babe. Mole da ih neko pusti ispred. Niko neće. One se čude. Cure im daju do znanja da im nije tu mjesto, baš kao ni u tramvaju kada ljudi idu na posao. Jebiga. Koji će im kurac lijepa odjeća, i to prvi dan otvaranja? Davno su se udale, a ako se nisu udale, u sedemdeset i petoj neće sigurno. Nemam ništa protiv da kupuju, ali drugi dan. Sad za sad treba dostojanstveno da odjebu.

• Metrići, pederi i ostali nemuškarci. Objašnjenje suvišno. 
Nakon pola sata guranja i kuhanja u gužvi, gotovo sam bila pred kasom. Čula sam poznati visoki, blago iritantni glas:“Niiiiinči!!!!!!! Niiiiiiinčiiiiiiiiiiiii!“ . Gledala sam prema smjeru odakle je dolazio glas, djevojku nisam vidjela, ali sam vidjela podignutu ruku sa klasičnim cipelama pogodnim za posao. I da nisam čula glas znala bi čija je ruka. Moja drugarica, jedna od borbenijih. Napokon je nekako provirila iz mase, crvena i zajapurena kao da je radila na njivi. „Ako dodješ prije mene na red, uzmi i moje“. Rekla sam ok, mada je to bilo neizvodivo, jer masa je bila prezbijena za bilo kakvu interakciju.

45 minuta kasnije, u borbi za kasu bile su 4 osobe: kovrdzava djevojka sa ogromnom kosom, jedna nervozna koja se derala na koga je stigla zadnjih 45 min (mislim da je dugo bez kurca), i neki pederasti tip sa rozom majicom u ruci i ja. Jadan, nije imao šanse. Prvo je pokušao da se probije ispred kovrdzave, no ona je zamahnula kosom koja je završila u njegovim ustima i očima. Onda je ponovo pokušao da se probije ispred nadrkane, a ova je počela da vrišti : „KAKAV JE TO NAČIN, NEĆEŠ ISPRED MENE, NE ZNAM ŠTA MUŠKO RADI OVDE!“. Mislio je da ću ja biti lak plijen. Napravio je pokret sa namjerom da me odgurne, ali dobio je munjeviti lakat u rebro. Vrisnuo je: „MRZIM ŽENE! NISTE NORMALNE!“ Razumljivo. Žao mi je što sam te udarila, dragi, slatki pederčiću, ali to je bio samo instinkt za preživljavanje. Idući put ne lovi na mojoj teritoriji. Jasno??